La Vita e Meravigliosa

2
Share
Copy the link

Život je čudo. Lep je, na momente pomisliš da bi se moglo uživati u njemu, a potom se otrezniš pa sve iz početka. Naravno, prvo očekuješ čudo kako bi postao svestan kolotečine u kojoj se vrpoljiš, a potom uživaš u tom momentu lepote čije trajanje zavisi isključivo od tebe, ili bolje rečeno ti s tim nemaš blage veze. Svejedno uživaš.
Seks je čudo. Lep je, na momente pomisliš da bi se moglo uživati u njemu, a potom se otrezniš pa sve iz početka. Naravno, prvo očekuješ čudo kako bi postao svestan kolotečine u kojoj se vrpoljiš, a potom uživaš u tom momentu lepote čije trajanje zavisi isključivo od tebe, ili bolje rečeno ti s tim nemaš blage veze. Svejedno uživaš.

Deja Vu u napadu ludila.

Gledam kroz prozor kupea lepotu, bedu i siromaštvo. Nekako idu zajedno. Sva sreća voz kasni pa imam kad gledat. Pogled je nemoćan, gotovo na ivici suza, a opet od pamtiveka ponosan, drzak i plah spreman se suočiti s nečim što u osnovi ne postoji. Putujem u Bačku ili Srem, a možda i ne, vraga ću ga znati. Ajde, putujem dok ovo čudo ne stane.
Tri insekta, bolje rečeno bube se jebu u ćošku mog kupea. Bube *ijaju, a meni krajičak oka, koji popušta pod zvukom šina i naglim skretanjem pobeže, usmerivši novo žarište interesovanja. Priznajem, bilo se teško rastati od onog prizora iza prozora. Sada se samo navikavamo na prizor, a nekada smo ponosni uživali u njemu.
Bube su u klinču, sve puca, sad jedna, veća, navaljaju odozgo i na nesreću mašinovođa zakoci na stanici i prevrnu je na leđa. Ispočetka, što se mora nije teško. Dve manje se spremaju. Novo preklapanja. Ubrzo jedna, manja, ostaje nepomična. Normalnom bi se učinilo da je ovo predigra pred doručak, a šta mogu ako sam užasno maštovit. *ija ili pak rošti….
„Zdravo, je li slobodno ovdje“, omete me prijatan glas.
„Ne tu, bube se…“, odgovorih odsutno pogledah u pravcu s kojeg je došao zvuk.
Sunce ti, prelepa je, bosonoga (mene teško da može nešto gore snaći), morske boje kože, bujnih grudi i zbunjenog pogleda. Skupila je usnice. Nije morala, apsolutno nije…
„….jebu“, odgovorih na sve ono što sam upravo video.
„Šta!?“, ustuknu.
Ja nesvesno ustajem, misleći da će mlada dama povikati da je manijak u vozu ili barem drsko napustiti moje…odaje… u najboljem slučaju lupiti mi šamarčinu i počastiti nekom sočnom psovkom ili bolje nizom istih.

„Samo sam pitala je li slobodno, bube me ne zanimaju.“
Bolje da mi je opalila šamar. Definitivno.
„Gde ste vi krenuli, sedite, ja bih ukoliko mi dopustite“, reče spuštajući torbu.
Vrativši onaj korak koji sam napravio u njenom smeru, sedoh i pogledah u stranu. Bube su nestale.
„Naravno da je slobodno, ja sam malo odlutao, rano sam ustao, nemojte obraćati pažnju…a niste morali ni pitati“, rekao sam u jednom dahu.
„Kako nisam, ta sela bih na bube“, reče i nasmeši se.
„Biste“, uzvratih joj smešak.
Prolazeći prizor vani i nestala *ija iz ćoška ne mogu se ni u kom smislu porediti sa lepotom žene nasuprot mene.
Prvo počinje period neprimetnog znojenja, dok pokušavam da dođem u lažan stav James Bonda, naravno s manirima Sean Connerya i u svoj toj pripremi primetim da ona više pažnje poklanja flekici na sedištu ili ujedu komarca na članku leve noge.
Muškarcu je takav odnos potpuno nejasan i poražavajući.
„Nametni se“, osmehnu se.
Znate ko mi se obraća.
Kako“, prihvatih razgovor.
„Blenuo si u nju kao telence, žene to ne vole…..!“
Eto sad on se razume.
„Sta mi je činiti?“
Kratka stanka.
„Pa jebiga, traži flekicu, posto te i komarci izbegavaju.“
„More…jedi govna.“
Usuti.
„Nešto ste rekli“, gleda me ispod oka.
„Ko, je li ja?“, začudih se.
Ona se zadovoljno namesti i dodirnu vrhom stopala moju podkoljenicu.
„Ima li neko drugi s nama?“
„Teško“, rekoh okrećući se okolo.
„Nekoliko sekundi, neoprezno pomičete usnama, kao da se prepirete s nekim.“
Obli me rumenilo.
„A, to…profesionalna deformacija. Gledali ste me?“
„Svo vreme…“, spusti pogled i pruži ruku…“ Ja sam Tijana.“
„Milo mi je“, rekoh i palcem protrljah gornji deo dlana njene ruke.
„Niste iz Srbije?“
„Nismo.“
Nasmeši se.
„NISI iz Srbije.“
Odmahnuo sam glavom.
„Pričaš ekavicu.“
„Sta mogu.“
„Taj akcenat, malo je čudan“, reče i promeškolji se.
„Dobro čudan ili loše čudan“, šapnuh.
„Seksi“, reče i zavali se od smeha.
„Profesionalna….“, počešah bradu….“Znam, deformacija“, uleti mi.
Stanica. Moja saputnica baci pogled kroz prozor.
„S tobom vreme brzo prolazi“, nastavila je.
„Ti bi ga usporila?“
„Pa…tako.“
Neugodna tišina, na ivici smeha, koju koristim da očima obljubim telo svoje saputnice i primetim da joj je prilično neugodno.
„Studentica?“, razbih tišinu.
Kimnu glavom.
„Ti?“
„Profesor“, rekoh spustivši pogled.
„Sereš“, reče i približi mi se.
„Zašto bih“, rekoh ustuknuvši.
„Gospodin profesor!“
„Aaa, ne drug…samo drug profesor.“
„Gde putuješ druže“, nastavi i vrati se na svoje sedište.
„Ne znam, izlazim na zadnjoj stanici….tamo će me čekati….“, zamislih se.
„Čekati šta“, nestrpljivo će Tijana.
„Spas….“, razmislih pa*ekundi….“Žena!“
„Ah, tvoja žena.“
„Teško“, odmahnuh.
„Neoženjen?“
Morao sam se nasmejati.
„Neženja.“
„Nisam primetila ruke su ti prekrštene u krilu.“
„Sve da i nisu, ne znam bili se razmetao njime“, rekoh slegnuvši ramenima.
Stanica.
„Još malo…“, dobaci odsutno ona…..“Pa izlaziš“, rekoh prateći njen pogled.
„Ne, još malo imamo vremena da se upoznamo.“
„Bolje.“
„Profesor…čega“, skrenu pogled i poče se igrati uvojkom.
„Samo geografije.“
„Volela sam geografiju u srednjoj.“
„Lažeš bre!“
„Zašto tako misliš?“
„Želiš moju ravnodušnost podići na određeni nivo, kako bih se osećao bitno.“
„Možda, a pre želim da te još malo otvorim.“
Stanka.
Tišina.
Tišina i lepa žena ne idu zajedno.
Iz torbice vadi poveću bananu.
„Volim pojesti jednu u vožnji, a ovu ćemo poloviti.“
Pogledao sam je.
„Gornji ili donji deo?“
„Odlomi“, rekoh, a Tijana se osmehnu.
U nekoliko zalogaja odlomka nestade tako da sam ostatak vremena uživao u nekoliko odmorenih moje saputnice praćenih kretnjom jezika ka gornjoj usni. Vratih ruke u krilo.
„Od svih kupea, ona je morala ući u moj.“
Ni sam ne znam odakle mi se ova rečenica sroči, a još gore ne bih znao koji me vrag natera da je kažem glasno.
„Jadni Rick.“
Posramljeno se osmehnuh. Ovoga sam se i bojao.
„Nisi valjda očekivao da ću ti se baciti u krilo.“
Mudrica, namerno je zamenila reč zagrljaj.
„Ne, sve dok ne nateraš Sema da odsvira „ As Time goes By“.
„Bih, ali nemam vremena, ubrzo će moja stanica.“
„Naterala Sema ili mi se bacila u….krilo?“
„Jedno sigurno, a za sada broj.“
„Broj!?“
„Da, broj vraćamo se u budućnost.“
„Ah, izvini mogu li dobiti…broj.“
„Već sam ti ga napisala.“
Komadić papira, dobra stara vremena.
Na izlazu se okrenu.
„Nisi primetio, celo vreme sam te dodirivala stopalom.“
„Jesam“, odgovorih maknuvši ruke iz krila u kojemu se ocrtavala nabreklina.
„Znači obostrano“, nasmeši se Tijana i vrata se otvoriše.
Pratio sam je. Dug korak i teška putna torba. Prebacivala ju je iz ruke u ruku. Ponovo odlutah. Trebao sam izaći i pomoći joj.
„Otišao bi ti voz“, obavesti me on.
Jebeš voz, ni prvi ni zadnji, navikao sam da prolaze pored mene.
„Ipak ne izlaziš.“
Pa ovaj je bilo teško uhvatiti.
„Okrenuti će se.“
Ne verujem.
Gledao sam Tijanu kako dugim korakom odlazi. Nestaje. Ostao mi je broj. Vrata se zatvoriše. Sklopih oči, shvativši da se i mom putovanju bliži kraj.
Odbijajući da gledam one divne prizore pre Tijane, a u strahu da bi se bube mogle vratiti, sklopih oči.
Sada čekam da neko zaurla „zadnja stanica“ , te da onako vedar i nasmijan pohrlim napolje.
Nista. Ipak valja mi se spremiti. Pred ocima mi zaigra slika vitke žene, obavijene velom dima i prekrasnog osmeha kojeg bi mi poklonila blago nagnuvši glavu.
Stepenac i tlo.
Maglovito je, reka, shvatih da je još uvek po izvesnim merilima rano.
Ljudi, mirisi, smrad, vedrina….brige. Teško da se nazire spas. Nakon nekoliko koraka osetih kapi kiše kroz maglenu zavesu. Tražim. Sve nešto traže, tragaju, lutaju. Traže izgubljeno ili pak nađeno. Ugledah!
Sve stade, dopustio sam tom smešku da me privuče. Smešak topline i ljubavi. Smešak hladnoće i prezira. Krenuh za ovim prvim.
Pogledah odozgo.
„Došao si?“
„U komadu“, nasmeših se.
Ruke položi na moja ramena ovlaš me poljubivši u obraz. Kretnjom ove svoje glavurde oborih joj kapu s glave i spontano poljubih plamen u njenoj kosi. Privi se uz mene. Primih je za ruku i osetih onaj topli majčinski dodir, upotpunjen milovanjem druge na mom licu. Zadržah ruku u svojoj.
„Da prošetamo“, rekoh nasmejavši se njenoj podignutoj obrvi.
„Šta ti pada na pamet, daleko je…“, uzvratih joj istom merom…..“, a….i stara sam“, nastavila je.
Prošaputah njeno ime i ponovo je privih uz sebe.
„Malo prošetati, kasnije ćemo se uvaliti u neko prevozno sredstvo. Ima ga na pretek.“
Kimnula je.
Primivši me za ruku krenu laganim odgovarajućim korakom.
Uplovih u njene misli, kojima mi je predočavala svaki delić onoga do čega je moj pogled sezao.
Naprasto imam osećaj da me uvodi u neki svoj svet.
Na pragu sam…
„Ćutljiv si?“, prekide me.
„Jesam li?“
„ Ooo, da. Rekla bih da uživaš u mom hrapavom glasu.“
Ruku joj nisam ispuštao otkako sam je primio na stanici.
„U njemu, u tebi, u svemu.“
Zamišljeno pogleda u stranu.
„Gledam ovo klasje, nekako je…“, zastala je.
Sunce je pre koji tren pobedilo oblake i kišu. Sada ono umiva i oporavlja.
„Tmurno?!“
„…sivo“, reče.
„Zrelo, zlatno…sivo“,
„To su boje!“
„Periode“, rekoh, a ona se nasloni na mene.
„Da prošetamo poljem?“, upitah.
Znao sam i negledavši, da ce me dočekati blago otvorena usta, koja se u trenu transformišu u lep smešak, a o podignutoj obrvi je suvišno govoriti.
„Mokro je“, odgovori mirno.
„A…to je…problem?“, nastavih.
„Ni najmanji“, spokojno podignu glavu.
Krenusmo.

„La vita e bella“, laže Roberto Begnini.
Osećaj nas vara.
Moja saputnica pripoveda. Pitam se je li svesna lepote. Zastanem i pomislim, naravno da jeste. U protivnom me ne bi uspela sprečiti da po običaju odlutam i zaboravim se u toj… lepoti.
„… i tako se zaredila.“
Tišina.
„… i…“, ne volim tišinu.
„Sta …i… to je to, slušaš li ti mene uopće.“
„Naravno da slušam, kćerka oficira….“, zastao sam kad me je pogledala.
„ Kakvog oficira, narcisoidan si bre, barem reci da te ne zanima!“
„Narcisoidan!?“, od svih opisnih prideva, ovim sam prvi put počašćen.
„Da!“
Zanimljivo.
„Kada bih mogao šapnuti joj da si poremećen, bilo bi joj lakše.“
Moram priznati da ovaj šupak u meni zna izabrati trenutak.
Zna da pričam sam sa sobom.
„Biti narcisoidan najprostije znači biti zaljubljen sam u sebe.“
Iz kojeg to leksikona izvuče majku mu.
Po tvom ja mogu biti samo zaljubljen u tebe.
„Daj, povratiću….“
Onda me pusti na miru. Znaš da nije u tome problem, ja samo imam ogavnu naviku da primećujem i osećam sve živo i mrtvo oko sebe i da to polako provlačim kroz svoj svet.
„Pogledaj je.“
Zastao sam. Vrhovima prstiju je dodirivala latice zalutale divlje ruže.
„Zrela…“
Okrenu se prema meni i položivši ruke na moja ramena reče:
„Izvini , ja to tako… ponekad me…“
„Ne, upravu si… dobro narcisoidan..malo je…“, prekinu me njeno tiho smejanje… „preoštro, ti si malo i umažen.“
„Umažen!?“
„ Da, nećeš se valjda bečiti na svaku moju konstataciju?“
„Ne znam, ako bi rekla da sam zgodan, verovatno bi me oblio znoj.“
Glasno se nasmeja. Iskren osmeh me ponovo razvedri.
„Idemo preči*.“
„Zašto baš je lepo, već je prilično toplo.“
„Put je lošiji, a samim tim i izazovniji…uzbudljiviji…kako oces.“
„Valjda bi, između ostalog, trebao biti i kraći.“
„Neces saznati dok ne kročiš na njega“, reče i povede me uskim puteljkom.
Nakon nekoliko minuta hoda zastadosmo.
„Tamo dole“,
„Daj bre strmo je, jedino ako sam na ispitu kondicije i izdržljivosti.“
„Ne bi bilo loše tako gledati stvari“, tiho se nasmeja.
„Misliš, zar nisi već konstatovala da sam smotan“, podigoh obrvu.
„Eto prilike da nas uveriš u suprotno“, reče i uze me pod ruku.
Htedoh nešto dodati, ali se izgleda na dodir žene ovaj muškarac u meni probudi i ja napravih prvi korak.
„Klizavo je…“, dobacih.
„Lepo sam rekla da je još uvek mokro, a sad moj dragi lepo prokliži do one stene dole.“
Dvadesetak minuta ugodne šetnje, nakon koje mi je majica bila potpuno mokra, lice zajapureno i dah otežen. Pomogli su dodiri njenih usana na mom vratu i ruka koja je milovala rame desne ruke, iako je ono malopre pretilo da će se ukočiti.
Drum. Skoro će podne, uzivamo u mirisu otkosa i pogledu koji seže do male kućice, zarasle u žbunove cveća.
„Stigli smo“, reče i požuri da namesti dve stolice do bunara, te pripremi krčag sveže vode.
Sedoh na stolicu, a ona nagnu isti.
„Umi se, kasnije se možemo otuširati.“
Hladna bunarska voda me osveži i razvedri.
Sedimo. Gledam je dok ispija šolju kafe i igram se zrelom kruškom u svom krilu.
„Opadaju“, rekoh i zagrizavši.
Potvrdno zamumla i nastavi:
„Okus će im biti bolji kasnije, ako ijedna ostane.“
„Prerodila“, rekoh i zagledah se u krošnje koje su sezale do balkona i potpuno ga zaklonili.
Pratila je moj pogled.
„Da, do pre neki dan sam mogla svako jutro ubrati po jednu, po izlasku na balkon.“

Stepenice škripe pod mojim korakom dok me uvodi u spavaću sobu.
Soba je ozračena, osunčana, a ipak tajanstvena. Prostran ležaj je nisko do poda. Osim njega pažnju mi je privukla polica s knjigama. Nakon tuša jedna sa tamno crvenim koricama mi je privukla pažnju i onako rigidno je otvorih na sredini, ne očekujući detelinu s četiri lista, već miris požutele stranice.

Odlutah na tim stranicima, koje su se teško odvajale, otimale i napokon predavale ako bi spoznale da sam dostojan njihovog sadržaja.

Miris žene. Dodire njenog nagog tela i nežne ruke koje sklopiše korice me probudiše.
Okrenuh se. Dočekaše me usne.
„Ta brada me pecka, dok se ne naviknem.“
Podigoh dve čaše s poda usuvši vino. Nazdravismo. Pogledah je. Usledio je dug razgovor koji bi verovatno potrajao da sadržaj flaše pored nje nije presušio.
Završen je jednom istinom koje sam napokon postao svestan. Nasolnjena je na mene. Uživam u njenom mirisu dok joj ljubim kosu i milujem grudi.
„Ti si jedna divna žena“, ote mi se, nakon svega što sam spoznao.
Nasmejala se i poljubila me. Žena koja je gubila i pobeđivala. Žena koja je znala kako je to imati i nemati. Žena kojoj su oči pune suza čak i kad se grohotom smeje. Žena koja je verovatno ovog mladića, na čijem telu leži, pustila da se oseća muževno. Da se oseća bitno… oseća se zrelo. Nisam smeo ni pomisliti koliko je sve to zabavlja.
Ne ostavljajući ni jedan delić njenog tela neobljubljen, počeh izgarati u jakoj groznici osećajući kako se izvija vitko telo ispod mojih usana i jezika. Povukla me je na sebe, vrelim rukama dodirujiću moje lice i usnama prelazeći kroz gustu bradu.
„Tuc….me“, kao da svaki delić mog tela primi naredbu.
„Ne još, prvo je moram okusiti.“
Ohrabren ovom glupom rečeni* brzo se spustih do ribice, iako me je i ona navodila rukom.
Mokra je. Spremna. Jezikom pređoh preko vrele pičke iz koje procuri tanki potočić ka mojim usnama.
Raširala je noge, moju levu ruku uzela k sebi i izdavala naredbe.
Odvojih se i umazanog me dočekaše usne dok ja istu ruku proturih ispod njene glave i položih na jastuk.
Kurac u pički.
To je sve što je ona htela u tom trenutku. To je sve što želim i sam. Na prvi ubod me dočeka blago izvijeno telo. Polju*i ispod mog levog uha i reč koja ne zvuči više kao naredba, pre kao oslobođena misao. Prodirem u nju do kraja, ljubim njene ruke ukoliko bi prstima prešla preko mojih usana. Obujmila me nogama, a stopala prekrstila iznad moje karlice. Ruke pomerala u ritmu sa bokova, na ramena, vrat, lice i naposletku kosu. Zabacih jače. Postajala je glasnija. Bližio se. Sa njenih usana pređoh na vrat. Ruke položi na obraze i poče se grčiti. Svrših sa nekoliko sitnih uboda na kraju, izvadih kurac i seme poteče njenim butinama. Delili smo osmeh *azma.
Zaspah s njenim rukama na licu, usnama koje dodiruju moj vrat i kosom u bradi.
U neko doba me probudi ono čudo naslonjeno na njen bok, koje je naumelo da se prazni.
Sipam čašu vode. Vraćam se i gledam gole grudi koje se ravnomerno dižu i spuštaju, poluotvorene usne i umorne sklopljene oči.
Gola žena u krevetu. Gologuz sedam i naslanjam se na zid uz krevet posmatrajući taj život pored sebe.
Balkonska vrata su oškrinuta. Noć je sveža. Čudi me da nije glasnija. Biće da će nas ujutru probuditi kiša.
Uvuče se tiho i prođe do mene.
„Pa to si ti, a ja mislio ruža vetrova.“
„Znaš, mogu ja i navesti vetrove da se sukobljavaju“, nasmeši se ne skidajući pogled sa žene.
„Ljudima dobro ide za sad“, udarih glavom o zid.
„A sta mogu, ne treba ih posebno poticati.“
Pokrivač spade s nagog tela usnule žene.
„Nisi me dugo zazivao.“
„Zašto bih, počela si da dolaziš nenajavljena.“
„Pa stalo mi je do tebe. Pitam se je li i njoj?“
Skrenuo sam pogled.
„Znaš, ti dolaziš u muškom rodu, uzimaš i odlaziš u ženskom. To je fascinatno.“
Smrt me pogleda.
„Lepa je, ima koju boru više od mene.“
Podigoh pogled i sretoh se sa njenim.
„Ti se redovno pomlađuješ.“
Nasmeja se.
Pokrih ženu, koja nešto zadovoljno promrlja i okrenu se na drugu stranu.
„Je li ostalo vina za mene.“
„Nije, ionako više voliš krv.“
Pomilova me i ja se stresoh.
Vratih se u krevet i spustih glavu na jastuk.
„Gde si bio?“
„U toaletu.“
„Snašao si se u mraku.“
„Jesam“, nasmeših se.
Snažno me privi uz sebe. Čuh kako se balkonska vrata odškrinuše.
Ujutru sam dohvatio jedan plod sa balkona i napokon postao svestan da biti visok i krakat nije ni tako loše. Sedela je ispred ogledala pušila cigaretu i neodoljivo podsećala na…..

„Ne može tačka na i.“
Ma kakvi, spominjao sam Bette Davis, a podseća na nju.

Izađoh na balkon gledajući svoj grad kako lagano umire.
Nebo se sprema otvoriti.
Izgleda da sam ponovo izgubio.
Znam da sam po prvi puta u nekoliko godina bio iskren prema sebi.
Miris njenog tela osećam i sad.
Kiša počinje padati pod čudnim uglom. Namahuje.
Život je čudo.